Биографија
Др Милан Б. Кољанин (Београд, 1953), виши научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду где је пензионисан је 2018. Од 2022.запослен је као сарадник у Меморијалном центру „Старо сајмиште“ у Београду. Дипломирао је на Одељењу за историју на Филозофском факултету у Београду, на којем је магистрирао и докторирао. Истраживао је феномене политичке и друштвене историје Србије и Југославије у периоду између два светска рата и, посебно у периоду Другог светског рата. Истраживао је историју појединих друштвених група, као што су студенти и избеглице, репресивне системе у Југославији у Другом светском рату, посебно стварање и функционисање појединих логора и система логора, поклитику и репресивно законодавство Независне Државе Хрватске, холокауст у Србији и Југославији, питања систематизовања и коришћења историјских извора о холокаусту у Србији и Југославији, употребу филма и антисемитских стереотипа у пропаганди у окупираној Србији, историју Јевреја и антисемитизма у Краљевини Југославији, о политичком деловању Римокатоличке цркве у Другом светском рату, о акцији спасавања српске деце из логора Независне Државе Хрватске, затим о темама везаним за историју Првог светског рата, посебно о злочинима бугарске окупационе управе у Србији, геноциду над Ромима (Самударипену) у окупираној Србији. Подносио је уводна излагања и саопштења на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Објавио је три монографије и већи број радова у зборницима радова и у научним часописима у земљи и иностранству. Био је члан је редакције часописа „Историја 20.века“ и главни уредник Зборника Јеврејског историјског музеја“. Члан је Академске радне групе у Међународној асоцијацији за памћење холокауста (International Holocaust Remembrance Alliance). Као сарадник Меморијалног центра „Старом сајмиште“ приредио је две изложбе у коауторству са кустоскињом Асјом Драча Мунтеан.
Ослобађање логораша из логора Јасеновац и Лоборград марта 1942
Апстракт: Масовно и систематско уништавање Срба у Независној Држави Хрватској (НДХ) које је своју кулминацију достизало у лето 1941.и српски устанак од краја јула исте године изазвали су различите последице и рекције покровитеља усташке државе, Немачке и Италије, као и саме НДХ. Италијанска реокупација такозване Друге зоне и дубине територије усташке државе је довело и до извесних промена у спровођењу усташке геноцидне политике. Систем логора смрти Госпић–Јадовно–Паг је због доласка италијанских трупа у журби распуштен и преостали заточеници су, преко привременог логора у Јстребарском од 21.августа 1941.упућени у логор Јасеновац, који је био у формирању (привремени логори Јесеновац 1 Брочице и Јасеновац 2 Крапје). Због новонасталих околности промењен је концепт логора који служе само као место егзекуција, какав је био случај са системом логора и стратишта Госпи-Јадовно-Паг. Свакако по угледу на нацистички узор, нови систем логора са центром у Јасеновцу имао је двоструку функцију и као логор смрти и као концентрациони логор. Због ширења устаничких акција, великог прилива српских избеглица, све већег немачког војног ангажовања и бојазни од ширења утицаја Италије, немачки фактори у НДХ и у окупираној Србији настојали су да утичу на ублажавање геноцидне политике усташке државе. Један од закључака конференције у Загребу крајем јануара 1942. је био да се, на захтев Опуномоћеног команданта у Србији, из хрватских концентрационих логора пребаци у Србију 1.400 особа према приложеним списковима. Као део немачког притиска свакако је била и посета „међународне комисије“ логору Јасеновац 6.фебруара 1942. На ангажовање немачких фактора из Србије на ослобађању Срба из усташких логора утицале су и интервенције владе генерала Недића који је настојао да капитализује своје учешће у сламању устанка током јесени 1941. Све се завршило ослобађањем групе од 13 заточеника из логора Јасеновац, што је имало и своју полицијско-обавештајну позадину, као и групе од 140 жена и деце из логора Лоборград. Они су крајем марта 1942. пребачени у окупирану Србију и предати Комесаријату за избеглице и пресељенике.
SR 
EN