Георгије Вулић

Апстракт: Током Другог свјетског рата, Срби из Стоца и околине претрпјели су огромна страдања. Српски етнички елемент на овом простору је усљед тих догађаја био знатно ослабљен. Поједина мјеста су готово у потпуности остала без српског становништва након што су локални Хрвати и Муслимани, као присталице власти Независне Државе Хрватске, извршили масовне злочине над својим православним комшијама. Историјска наука није у довољној мјери расвијетлила догађаје из поменутог периода, па су научна сазнања о овој и сличним темама и даље прилично оскудна. Велику улогу у томе имала је политика „братства и јединства“, прокламована од послијератних комунистичких власти, према којој се зарад „мира у кући“ нису у довољној мјери, а посебно не на адекватан начин, истражили злочини почињени над српским народом. Међутим, не може се занемарити ни чињеница да је таквом стању историографије о Геноциду над Србима у НДХ знатно допринио и недовољан рад српских историчара, као и недостатак системског приступа у изучавању ове теме. Питање броја српских жртава Другог свјетског рата и даље представља предмет бројних полемика у стручној, али и широј јавности, а један од кључних узрока за то је непостојање адекватног пописа жртава, којим би се што је више могуће приближили стварном броју страдалих. Попис жртава из 1964. године, који је спровео Савезни завод за статистику, пролази кроз ревизију од стране Музеја жртава геноцида из Београда, а напори на том плану требали би да буду спроведени у што је могуће већем обиму. Један од могућих начина да се тај посао обави квалитетно је да се детаљни пописи раде у почетку за све локалне заједнице, како би се касније објединили резултати таквих истраживања. У том циљу велику помоћ могу пружити пописи који су сачињавали свештенослужитељи у својим парохијама. Један од таквих пописа је предмет интересовања нашег рада и на основу њега могуће је извршити ревизију актуелног пописа из 1964. године.