Ана Ћирић Павловић

Апстракт: Овај рад анализира новинске чланке о Србима и Јеврејима који су излазили у току Другог светског рата у главном усташком дневнику и гласилу за Босну и Херцеговину, Сарајевском новом листу (од 1942. Новом листу). Наиме, будући да су идентификовани као главни непријатељи које је режим немилосрдно прогањао, пропаганда квинслишке Независне државе Хрватске често је објављивала чланке против ова два народа. По правилу, ови чланци су истицали међусобно пријатељство Срба и Јевреја као и њихово наводно саучесништво против Хрвата (убрајајући ту становништво НДХ католичке и исламске вероисповести). Три међусобно повезана лајтмотива су била доминантна у усташком пропагандном наративу: идеолошки, расни и економски. Идеолошка компонента се огледала у оптуживању ова два народа да су и капиталисти и комунисти који сносе кривицу за сва зла која су задесила хрватски народ. Класични антисемитски стереотипи (јудео-масонска завера, бездушни капиталисти који „гуле кожу са леђа поштеног народа”) су проширени и на Србе као најбројнијег политичког непријатеља. Тако Краљевина Југославија и  краљевска династија Карађорђевића, као перципирани симбол српске и јеврејске доминације, постају једна од омиљених тема за нападе и подсмевање на страницама овог усташког гласила. Расни лајтмотив је имао за циљ да дехуманизује Србе и Јевреје и нормализује мржњу и насиље против њих. Иако су расни закони НДХ као “не-Аријевце” дефинисали пре свега Јевреје и Роме, пропаганда  је манипулисала са различитим псеудо-научним теоријама о пореклу Срба покушаваjући да их прикаже као не-европски, блиско-источни, номадски а тиме и недостојни “не-аријевски” народ. Коначно, трећа димензија, која произилази из претходне две и постаје практични исход пропаганде, је економска. Овај усташки модел ретрибутивне правде, који је правдан враћањем оног што је наводно отето Хрватима, заправо је представљао пљачку огромних размера превасходно српске и јеврејске имовине.